„Ozbiljni umetnici ozbiljno razmišljaju o jakim emocijama, neozbiljni se njima služe kao loši mađioničari“ Aleksandar Gatalica
Nedeljno jutro, u okviru Kaleidoskopa kulture, bilo je rezervisano za nesvakidašnji spoj muzike i književnosti. Na ovu temu govorili su pisac Aleksandar Gatalica, profesor Akademije umetnosti i violončelista Marko Miletić. Razgovor je vodio dr Vladimir Gvozden, profesor na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta, a publika je ovaj zanimljiv razgovor mogla da isprati putem Fejbuk stranica Kaleidoskop kulture i Novi Sad 2021, dok su posetioci Najlon pijace u nedelju ujutru, 20. septembra, razgovor mogli da prate i putem razglasa uživo.
Srpski pisac, prevodilac sa antičkog grčkog jezika i muzički kritičar, Aleksandar Gatalica, do sada je objavio 11 knjiga, a za knjigu „Veliki rat“ dobio je NIN-ovu nagradu 2012. godine. Proza Aleksandra Gatalice prevedena je na deset evropskih jezika i objavljivana je u svim književnim časopisima u nekadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji.
Ali pisanje nije bila njegova jedina strast. Interesovanje za muziku počelo je u ranom detinjstvu, završio je osnovnu i srednju muzičku školu, na odseku harmonike, a kako kaže najlepša sećanja ga vežu za rad u Novostima kada je radio kao muzički kritičar. Napisao je desetak muzičkih kritika Aleksandru Madžaru i kako kaže, to vreme je bilo fascinantno i nikad se nije ponovilo.
„Od tih desetak kritika, tri su slavodobitne, tri ili četiri su potpuni promašaj, dok su tri ili četiri bile u sredini. U tri godine, njegovi koncerti bili su koncerti godine. Nikad se nije ljutio na mene, on je ta vrsta umetnika koji je obdaren jednom genijalnošću koja nije uvek nalazila put do dobrih izvedbi jer kompozicije nije birao na najbolji način. Često je bio žrtva svoje genijalnosti, ali kada bi uključio glavu, on je definitivno bio naš Šopen. I uvek će biti naš Šopen“, priseća se Gatalica vremena kada je radio kao muzički kritičar i dodaje:
„Kritičar mora da zna da kaže ne. Ako stalno govori da, to nije kritika“.
Takođe smatra da postoji veoma velika sličnost između književnosti i muzike, te ako posmatramo roman, koji je veoma složena forma, vrlo je sličan sonati ili simfoniji.
„To je kao kad čitam roman – na isti način pažljivo slušam neku sonatu, prateći teme, prateći razvojni deo, prateći reprizu. Kada pišem roman, ja se ponašam kao i muzičar koji piše simfoniju, na tome sam učio. Tu sam različit od svojih kolega, pa se i moji romani razlikuju. To su različiti nivoi koji moraju da se ukope. Prvo nivo motiva, nivo nečega što bi mogla biti melodija, čitava tema pa onda i čitav jedan stav sa dve ili tri teme. Tu mislim da sam učio na vreme i od velikih pisaca, a još više od velikih kompozitora. Na kraju krajeva, ja bih našao paralele modulacija tonaliteta u muzici sa modulacijama različitih glasova, sa time da pisac više ne sedi uzvišen nego je sišao među svoje junake i kanališe njihovo postojanje u romanu i tu se sad mešaju različiti glasovi, tonovi, komični, lirski, tragični“, objašnjava Gatalica.
Za popularnu kulturu kaže da je ona uvek postojala, i u književnosti i u muzici, te da će uvek i postojati, ali da to i nije toliko problematično, koliko je opasno kada ljudi koji su ovladali brzim emocijama svoje publike, počnu to i da zloupotrebljavaju.
„To se više vidi kod nas u književnosti nego u muzici, ali ima toga i u muzici. To su tzv. ljubavni romani koji operišu sa smrti dece na primer, operišu sa kancerom u terminalnoj fazi, pomešanim sa sudbonosnom ljubavlju. To je vrlo opasno. Jer se publika tera na jake i vrlo podeljene emocije, zato što u životu postoje takvi slučajevi. Počne kao hronika iz mladosti, a onda zapravo je vrlo jedna ozbiljna zloupotreba emocija čitalaca. Mi moramo da shvatimo da smo mi ti koji operišu emocijama ljudi. Mi smo neka vrsta lekara, a možemo biti i neka vrsta trovača. Svaki lek je i otrov u isto vreme. Ja mislim da su ti najopasniji. Manipulišu pričama koje ljude teraju na teške i mučne emocije, računaju na neku publiku koja ima slične situacije u životu. Ja mogu da kažem šta radim sa takvim knjigama, bacim ih o zid. To je prava reakcija, to je reakcija svih nas pisaca koji plemenito hoćemo da razgovaramo sa svojom publikom. Evo recimo, u Velikom ratu, vi imate mnogo zverstava, zlostavljanja, ja kao pisac koji misli u slikama, ja stalno razmišljam dokle mogu da idem u osećanjima svoje publike“ i dodaje:
„Ozbiljni umetnici ozbiljno razmišljaju o jakim emocijama, neozbiljni se njima služe kao loši mađioničari. Na primer deca, deca su veliki i ozbiljan objekat umetnosti. Deca ne smeju toliko da pate, to izaziva srdžbu. Srdžba izaziva reakciju bacanja knjige o zid“.
Na pitanje kako doživljava koncept Evropske prestonice kulture, Gatalica kaže da je imao priliku da boravi u nekoliko gradova koji su poneli tu titulu te smatra da titula donosi jedan nov potencijal i energiju.
„To je jedan od koncepata koji okupi umetnike različitih usmerenja, različitih umetnosti. Svima nama je potreban taj neki zajednički fluid da bismo jedni druge čuli, da bismo videli šta se dešava u drugim umetnostima, da bismo negde obogatili svoja iskustva“, kaže Gatalica ali i dodaje da su ove okolnosti koje su zadesile svet „iznenadile“ kulturu a da nam je i budućnost zaista neizvesna:
„Najveći problem današnjeg vremena je što ne znamo šta će biti sa nama kroz dve ili tri godine. Mi koji imamo iskustvo življenja u nekim drugim vremenima, još i projektujemo dve, tri godine, a mlađe generacije, koje su vršnjaci ovoga veka, navikle su da žive od danas do sutra, bez ikakvih korena u bilo čemu. Mislim da ova pandemija ne može da se posmatra kao poplava, ne može da se posmatra kao zemljotres, ona je plod višestrukog nemara ljudi, višestruke nespremnosti za tu situaciju“, završava Gatalica.
U vremenu izolacije, Aleksandar Gatalica napisao je novi roman „Ljudi iz 25. časa“ koji će naredne godine biti štampan. Razgovor sa Aleksandrom Gatalicom publika može i dalje ispratiti na Fejsbuk stranici Kaleidoskopa kulture.
